Postoji rasprostranjeno uverenje da je receptura suplementa prosto spisak sastojaka gde se uzme nekoliko vitamina, doda biljni ekstrakt koji je u trendu, sve to spakuje u kapsulu, tabletu, prah, ili neki drugi farmaceutski oblik i ponudi krajnjem kupcu. Da je zaista tako lako, police bi bile pune odličnih suplemenata… ali nisu. Još jedna stvar koju je bitno napomenuti je i postojanje receptura koje nisu usklađene, već su isključivo pravljene sa ciljem prodaje, gde nosilac upisa proizvoda u bazu podataka Ministarstva zdravlja nema dovoljno iskustva da bi suplement “izneo” do kraja.
Receptura, ili stručnije formulacija, jeste precizan recept koji odlučuje da li će proizvod raditi tačno ono što piše na etiketi. Ona podrazumeva tačan odabir sirovina i njihovog kvaliteta, njihovo usklađivanje u pomenutoj formulaciji, zatim usklađivanje formulacije sa atačnom regulativom i kliničkim studijama. Zatim se sve to uklapa u tehnološki proces dobre izrade i kvaliteta radi što bolje stabilnosti finalnog proizvoda. Ukoliko dođe do greške u bilo kom koraku ovog procesa, ni najlepša ambalaža ni najveći budžet neće od proizvoda napraviti dugoročni uspeh.
Hajde da prođemo kroz sve što zapravo stoji iza jedne dobre formule.
Aktivni sastojci
Aktivni sastojci predstavljaju osnovu svakog dijetetskog suplementa. To su komponente zbog kojih proizvod ima svoju namenu i funkcionalnost – vitamini, minerali, biljni ekstrakti, aminokiseline, masne kiseline i druge nutritivno ili fiziološki aktivne supstance. Upravo su oni deo deklaracije koji potrošač najčešće prvo pogleda kada procenjuje kvalitet i vrednost proizvoda.
Međutim, važno je razumeti da nije dovoljno samo izabrati određeni sastojak i odrediti njegovu količinu. Ključna razlika je u tome u kom obliku se taj sastojak nalazi. Različiti oblici istog vitamina, minerala ili druge aktivne supstance mogu se značajno razlikovati po tome koliko ih organizam može resorbovati, iskoristiti i zadržati.
Tu dolazimo do pojma bioraspoloživosti. Bioraspoloživost označava količinu aktivne supstance koju organizam zaista može da apsorbuje i iskoristi nakon unosa. Drugim rečima, nije presudno samo koliko miligrama neke supstance stoji na deklaraciji, već koliko od te količine zaista dospeva do mesta gde može da ostvari svoj fiziološki efekat.
Zato proizvod može sadržati visoku dozu određenog aktivnog sastojka, ali ukoliko je on u obliku koji se slabo resorbuje, veliki deo te supstance može proći kroz organizam bez značajnijeg iskorišćenja. Iz tog razloga, izbor pravilnog oblika aktivnog sastojka jednako je važan kao i izbor samog sastojka.
Kvalitetna formulacija ne zasniva se samo na količini aktivnih komponenti, već na njihovom obliku, stabilnosti, međusobnoj kompatibilnosti i bioraspoloživosti. Upravo to pravi razliku između proizvoda koji samo dobro izgleda na deklaraciji i proizvoda koji je stručno osmišljen da ima realnu funkcionalnu vrednost.
Doziranje aktivnih sastojaka
Nakon izbora aktivnih sastojaka, sledeće ključno pitanje je: koliko svakog sastojka treba staviti u formulaciju.
Doza aktivne supstance nije stvar procene „od oka“, već jedan od najvažnijih stručnih elemenata u razvoju dijetetskog suplementa. Ukoliko je doza preniska, proizvod može biti tehnološki i regulatorno ispravan, ali neće imati očekivanu funkcionalnu vrednost. Drugim rečima, aktivna supstanca je prisutna, ali u količini koja nije dovoljna da doprinese željenom fiziološkom efektu.
S druge strane, veća doza ne znači automatski i bolji proizvod. Kod vitamina, minerala i drugih bioaktivnih supstanci postoje preporučeni dnevni unosi, ali i definisane gornje granice bezbednog unosa. Prekoračenje tih granica može predstavljati rizik za potrošača, posebno kod osetljivih grupa, osoba koje već koriste terapiju ili osoba koje istovremeno unose više različitih suplemenata.
Zbog toga se u InLife Pharma pri razvoju formulacije oslanjamo na naučnu literaturu, kliničke studije, bezbednosne podatke i važeću regulativu. Za svaku sirovinu analiziramo dostupne podatke o preporučenim dozama, efikasnosti, bioraspoloživosti, podnošljivosti i mogućim ograničenjima. Na osnovu toga definišemo optimalne doze – one koje su stručno opravdane, bezbedne za upotrebu i realno primenljive u finalnom proizvodu.
Važan deo procesa je i regulatorna provera. U Srbiji se moraju poštovati odredbe Pravilnika o dodacima ishrani, koji definiše koje supstance se mogu koristiti, u kojim oblicima, a za pojedine sastojke i u kojim količinama. Formula koja prelazi propisane okvire neće moći da se registruje, bez obzira na to koliko dobro izgleda na papiru ili koliko atraktivno zvuči marketinški.
Još jedan važan stručni detalj je takozvani overage. To je pažljivo izračunat i tehnološki opravdan višak određene aktivne supstance koji se dodaje u formulaciju zbog mogućeg prirodnog pada sadržaja tokom vremena. Pojedini vitamini, biljni ekstrakti i osetljive aktivne komponente mogu tokom roka trajanja postepeno gubiti deo aktivnosti, naročito pod uticajem vlage, svetlosti, temperature ili kiseonika.
Cilj overage-a nije da proizvod ima veću dozu od deklarisane, već da i pri kraju roka trajanja i dalje sadrži onu količinu aktivne supstance koja je navedena na deklaraciji. Ni ovaj višak se ne dodaje proizvoljno. On se računa na osnovu stabilnosti sirovine, očekivanog gubitka tokom proizvodnje i skladištenja, roka trajanja proizvoda i bezbednosnih granica.
Zato pravilno doziranje ne znači samo „staviti dovoljno“. Ono podrazumeva balans između efikasnosti, bezbednosti, stabilnosti, regulatorne usklađenosti i tehnološke izvodljivosti. Upravo taj balans razlikuje stručno razvijen suplement od proizvoda koji je napravljen samo da dobro izgleda na deklaraciji
Oblik proizvoda menja celu priču
Oblik utiče na sve dalje korake u proizvodnom procesu: na to koliko aktivne supstance možete da spakujete u jednu dozu, na ukus, na cenu proizvodnje i na rok trajanja. Zato se oblik ne bira na kraju, kao dekoracija, nego je sastavni deo same formulacije. To je tema dovoljno složena da zaslužuje poseban pristup razvoju.
Formula mora da preživi do isteka roka
Veoma je bitno da proizvod “preživi” do isteka roka trajanja, u delotvornom obliku. Ono što je bitno isteći je da sastojci međusobno reaguju, na njih takođe deluju vlaga i svetlost, koje razgrađuju aktivne substance i menjaju ih. I ono što se ne sme zaboraviti je da formula mora da bude kompatibilna sa ambalažom u koju se pakuje.
Upravo zato se rade testiranja stabilnosti kojima se proverava da li proizvod zadržava kvalitet, izgled, ukus i deklarisanu količinu aktivne supstance kroz ceo rok trajanja. Tek kada formula prođe te provere, ona je zaista spremna.
Najčešće greške koje skupo koštaju
Iz prakse, evo gde se najviše greši:
- Prepisivanje etikete konkurencije bez razumevanja koji je tačno oblik sastojka korišćen.
- Postavljanje doze preko zakonske ili bezbednosne granice, zbog čega proizvod ne može da se registruje.
- Ignorisanje bioraspoloživosti, pa formula izgleda jako, a u telu ne radi gotovo ništa.
- Preskakanje testa stabilnosti, pa proizvod „padne” pre isteka roka.
- Biranje oblika pre nego što je formula uopšte definisana.
Zaključak
Kod dobre recepture je uvek presudna ravnoteža – formula mora da bude dovoljno efikasna, da ima smisla, da je dovoljno stabilna da izdrži rok, dovoljno isplativa da se proizvodnja uopšte zatvori, i potpuno usklađena sa propisima da bi smela na tržište.
Zato razvoj formule nije posao koji se radi napamet. Ako razmišljate o sopstvenom suplementu, najpametnije je da razvoj recepture postavite na čvrste temelje od samog početka, uz stručan tim koji poznaje i nauku i regulativu. Ako imate ideju, zakažite besplatne konsultacije i krenite od prave osnove.
